Ekoblog
Nova era pošumljavanja – Kako dronovi i veštačka inteligencija menjaju način na koji sadimo šume?
DETALJNIJE
December 16, 2025
Na prvi pogled, Srbija izgleda kao zemlja zelene ravnoteže. Planine pod bukvama, guste šume Tare, borovi Zlatibora i beskrajne krošnje Fruške gore – slike koje smo navikli da vidimo na razglednicama i u kampanjama o prirodi.
Ali ispod te slike krije se drugačija stvarnost: svake godine nestaju hiljade hektara šuma, a novi zasadi ne prate taj ritam.
Neke šume seku se planski, druge tiho, bez ikakve kontrole. Požari, erozija, suše i ljudska nepažnja polako pretvaraju zelene padine u suve, beživotne površine.
A dok se sečemo drveće da bismo gradili puteve, fabrike i gradove – gubimo tihe saveznike koji nas brane od poplava, toplote i zagađenja.
Srbija je zemlja u kojoj je priroda i dalje duboko prisutna — ali ne i dovoljno zaštićena. Prema poslednjim procenama, oko 29% teritorije Srbije je pod šumom, što je značajno manje od evropskog proseka koji prelazi 43%. Iako se taj procenat na prvi pogled ne čini dramatično nizak, iza brojke se krije mnogo dublji problem: kvalitet, gustina i starost naših šuma opadaju.
Najveće šumske površine nalaze se u zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji – na Tari, Kopaoniku, Goliji i u delovima Raške i Zlatiborskog okruga. Panonska nizija i centralni delovi zemlje, s druge strane, imaju drastično nižu pošumljenost, a broj novih zasada raste sporo i često neodrživo.
Tokom 20. veka, Srbija je izgubila više od 1,5 miliona hektara šuma, najviše zbog poljoprivrede, eksploatacije drveta i industrijskog širenja. Iako su poslednjih godina sprovedene akcije pošumljavanja, one i dalje ne mogu da nadoknade gubitke.
U mnogim oblastima, posebno u Vojvodini, šume su fragmentisane i svedene na uske pojaseve između oranica – više kao dekor nego kao stvarni ekosistem.
Drugim rečima, Srbija danas ne gubi samo površinu pod šumom, već i prirodni balans koji te šume održavaju. Svako stablo koje nestane znači manje kiseonika, manje vlage, više erozije i na kraju, toplije gradove i suvlje reke.
Nestanak šuma u Srbiji nije rezultat jednog uzroka, već spoj ljudskih odluka, ekonomske potrebe i klimatskih promena. Dok su u prošlosti požari ili bolesti ponekad bili glavni razarači, danas su to mnogo češće – ljudi. Od neregulisane seče do širenja gradova i autoputeva, šume nestaju u tišini, često bez plana i odgovornosti.
Najveći neprijatelj šuma u Srbiji i dalje je nekontrolisana seča.
Iako postoji zakon o zaštiti šumskog fonda, njegova primena je često neujednačena. U mnogim regionima, naročito u istočnoj i južnoj Srbiji, drvo se seče bez dozvole, bilo za ogrev, prodaju ili preradu. Takva praksa ne samo da smanjuje površinu šuma, već narušava njihov ekološki balans – mlade sadnice ne stižu da zamene stara stabla, a zemljište ostaje nezaštićeno od erozije.
Gubitak svake šumske površine bez planske obnove znači gubitak prirodne barijere protiv poplava, vetra i suše. Kada se šuma poseče, posledice se ne mere samo kubnim metrima drveta – već brojem izgubljenih ekosistema.
Poslednjih godina, Srbija je svedok rekordno visokih temperatura i sve dužih sušnih perioda. Te promene direktno utiču na šumske ekosisteme: tlo postaje suvlje, vegetacija gubi vlagu, a rizik od požara raste. Letnji požari, naročito na jugu i zapadu zemlje, u samo nekoliko dana mogu uništiti ono što je raslo decenijama.
Uz to, klimatske promene donose i nove bolesti biljaka i štetočine koje napadaju već oslabljena stabla. Kombinacija toplijih zima i sušnih leta stvara uslove u kojima šume više ne mogu da se regenerišu prirodnim putem.
Razvoj gradova i industrijskih zona često ide nauštrb prirode. Nove stambene četvrti, putevi, rudnici i elektrane neretko „pojedu“ hektare šumskog zemljišta. Urbanizacija u Srbiji često nema jasnu kompenzacionu politiku – šuma koja nestane zbog gradnje retko se ponovo sadi.
Čak i kada se posade nove sadnice, to su obično monokulture, sa ograničenim biodiverzitetom i manjom otpornosti na klimatske promene. Tako šume koje nastaju „na papiru“ ne mogu da zamene one koje nestaju u stvarnosti.
Problem nestajanja šuma nije samo fizički, on je i kulturni i institucionalni. Mnogi građani još uvek ne prepoznaju šume kao ključnu infrastrukturu za život – poput vode, struje ili zdravstva.
Zbog toga što je šuma često “nečija tuđa”, osećaj odgovornosti prema njoj slabi.
Institucije koje treba da štite šumski fond često su potkapacitirane ili nemaju dovoljno resursa za inspekciju i nadzor. Bez edukacije, transparentnosti i odgovornosti, svaka strategija pošumljavanja ostaje samo plan na papiru.
Drvo nikada nije samo drvo. Ono je izvor kiseonika, dom za desetine živih vrsta, zaštita od vetra i tiha fabrika koja pretvara ugljen-dioksid u život. Iako često posmatramo šumu kao jednu celinu, svako pojedinačno stablo ima svoju ulogu u balansu planete – baš kao ćelija u organizmu.
Jedno veliko, zdravo drvo godišnje apsorbuje i do 150 kilograma CO₂, proizvodi kiseonik za četvoro ljudi i može da snizi temperaturu vazduha u svojoj okolini za nekoliko stepeni.
Ali njegova vrednost ne završava u krošnji. Korenski sistem čuva tlo od erozije, upija višak vode tokom kiša i sprečava poplave.
U planinskim oblastima, gde su padine podložne klizištima, šume su najvažniji prirodni štit – tihi čuvari koji stabilizuju zemlju.
Kada nestane šuma, nestaje i sposobnost tla da „diše“. Bez korenja koje zadržava vlagu, voda brže otiče, tlo se suši, a poplave postaju češće. Šume su ujedno i najveći prirodni filter za vazduh, jer zadržavaju prašinu, čestice i toksine koje industrija i saobraćaj svakodnevno emituju.
Zato svaka izgubljena šuma znači lošiji kvalitet vazduha, suvlje reke i nestabilnije tlo. To nisu apstraktne posledice — to su efekti koje osećamo u toplijim letima, suvim prolećima i iznenadnim poplavama.
U Srbiji, šume pokrivaju planine koje daju vodu, zemljište koje hrani, i pejzaže koji nas definišu. Kada nestaje šuma, ne nestaje samo priroda – nestaje deo identiteta zemlje. Zato obnova šuma nije samo ekološki zadatak, već i kulturna odgovornost. To je način da čuvamo ono što nas je oduvek štitilo, i da vratimo zemlji ono što joj dugujemo.
Šume se ne mogu obnoviti preko noći, ali se pravac u kojem idemo može promeniti odmah. To ne zavisi samo od politike ili institucija – već od svakog pojedinca, kompanije i zajednice koja odluči da prirodu vidi kao partnera, a ne kao resurs.
Zdrav šumski fond ne nastaje sam od sebe. Potrebni su jasni zakoni, održiva politika korišćenja drveta i dugoročni planovi pošumljavanja. Mnoge zemlje su već pokazale da to funkcioniše – skandinavske države i Nemačka sprovode precizne strategije u kojima se svako posečeno stablo mora nadomestiti novim.
U Srbiji, sistemske promene bi značile:
Bolju kontrolu i digitalni nadzor nad sečom drveta,
Uvođenje obaveznog „zelenog fonda“ pri svakoj gradnji,
Povećanje budžeta za pošumljavanje i zaštitu postojećih šuma.
Ali nijedan zakon neće biti dovoljan bez promene svesti – da svaka sadnja, svaka akcija i svaka odluka imaju dugoročni efekat.
Korporativni sektor ima ogromnu moć da ubrza promene. Sve više kompanija u svetu ulaže u pošumljavanje i obnovu prirodnih resursa, jer shvataju da je to više od imidža – to je investicija u budućnost. Lokalne zajednice, škole i nevladine organizacije u Srbiji već pokreću male, ali značajne inicijative: sadnju u parkovima, obnavljanje lokalnih šumaraka, edukaciju dece o prirodi.
Takve akcije možda izgledaju male, ali množe se i rastu, baš kao seme koje postane šuma.
Kada kompanije, škole i građani sarađuju, pošumljavanje postaje kulturna vrednost, a ne povremena kampanja.
Tehnologija danas menja način na koji razumemo i obnavljamo šume. Dronovi mogu skenirati teren, pratiti vlagu i zasađivati semena na teško pristupačnim mestima – brzo, precizno i bez velikih troškova. Satelitski snimci omogućavaju praćenje rasta i zdravlja šuma u realnom vremenu, dok senzori u tlu mere vlagu i temperaturu, pomažući stručnjacima da prepoznaju rizike od požara ili bolesti.
Ovakvi sistemi nisu zamena za ljudske ruke, već produžetak naše brige o prirodi. Pokazuju da tehnologija i ekologija ne moraju biti suprotstavljene – naprotiv, tek zajedno postaju delotvorne.
Možda ne možemo vratiti svako posečeno stablo, ali možemo da počnemo da sadimo nova, bolja poglavlja. Šume Srbije ne traže od nas mnogo – samo da ih čujemo dok šume nestaju, i da reagujemo dok još ima vremena. Jer svako drvo koje danas posadimo znači hlad sutra, vodu prekosutra, a život zauvek.
Zamislimo zemlju u kojoj reka ponovo teče kroz šumske doline, gde se vetar vraća hladniji, a deca odrastaju u okruženju gde zeleno nije luksuz, već svakodnevica.
Promena ne počinje u velikim planovima, već u malim odlukama. U jednoj sadnici, u danu koji odlučimo da posvetimo prirodi, u zajedničkom radu i veri da se ravnoteža može obnoviti.
Ako svako od nas posadi samo jedno drvo, ne kao obavezu, već kao zahvalnost zemlji –
onda će ova priča imati kraj koji zaslužuje. Zemlju koja diše, i ljude koji su to omogućili.
